Biti žena nije lako nigde na svetu, to smo odavno apsolvirali. Još je teže biti žena koja je, zbog posla kojim se bavi, izložena sudu javnosti. Naravno, kad radite javni posao, očekivano je da budete meta kritika i nebuloznih komentara, pa ako nemate dovoljno debelu kožu da to izdržite, bolje je da radite nešto drugo. Ovo jednako važi za muškarce i za žene, samo, ako ste žena, kritičari i „kritičari“ se neće zaustaviti na komentarisanju vašeg rada. I to smo davno apsolvirali: gadiće vaš izgled, meriti vam kilograme, razvlačiti vas u rasponu od nedojebanosti do prejebanosti, uz obavezne aluzije da ste tu gde ste stigli preko kreveta.
Takvog javnog toplog zeca prošla sam dovoljno puta da me, posle ovoliko godina u novinarstvu svečano zabole kad krene hajka i ludovanje na društvenim mrežama. Jedina stvar na koju verovatno nikad neću oguglati jeste činjenica da se bliski ljudi brinu i potresaju kad čitaju te gadosti. „Mnogo me boli kad te napadaju“, rekla mi je jednom prijateljica, a meni nije bilo jasno zašto, kad ja ne dajem ni pet para za te napade. E pa ovih dana sam u njenim cipelama i hoću da iskočim iz kože. Ovih dana gledam kako razvlače, pljuju i gade jednu od novinarki koje najviše cenim. Moja koleginica Marija Antić, novinarka Televizije N1 počinila je stravičan greh: postavila je gostu pitanje. Veliki francuski humanitarac Arno Gujon gostovao je u njenoj emisiji „Novi dan“ i, umesto da mu ide niz dlaku i diže ga u nebesa jer je prikupio nekoliko miliona evra humanitarne pomoći za Srbe sa Kosova, Marija mu je postavila nekoliko pitanja o njegovim političkim aktivnostima. Nije to uradila iz obesti i zlobe, imala je vrlo jak razlog, a ako mene pitate, i dužnost da to uradi: Arno Gujon trebalo je tog dana da održi predavanje studentima Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu. Izvinite molim vas, ako neko predaje studentima političkih nauka, šta je sporno u pitanju o njegovim političkim stavovima? Ispostavilo se da su zapravo sporni sami Gujonovi stavovi. Čovek je tesno povezan sa francuskim Identitarcima, organizacijom nastalom iz ultradesničarske grupe koja je svojevremeno pokušala atentat na francuskog predsednika Žaka Širaka.
Clik here to view.
Foto: Shutterstock.com
Gujon se koprcao kako je sa Identitarcima bio svega šest meseci, ali smo vrlo brzo saznali da je masno slagao: svojevremeno je pokušao da se, kao kandidat ove organizacije, takmiči u trci za predsednika. Problem je u tome što je njegova organizacija toliko anti-imigrantski i antimuslimanski nastrojena da je čak i sasvim radikalno desna Marin Le Pen odbila saradnju sa njima i ocenila ih kao suviše estremne. O kolikom ekstremu je reč jasno je iz jedne od Gujonovih izjava u kojoj kaže da je njegova prva zastava, ona koju nikad ne skida – njegova boja kože. Dakle, imamo posla sa belim supremacistom i rasistom. Žao mi je, ali kad neko mlati bojom kože kao nečim što ga čini superiornim i važnim, nema sumnje da se radi o rasisti, pa taman da je prikupio milijarde evra humanitarne pomoći i spasao svet od gladi. Samo, takvi nikad ne bi ni spasli svet od gladi, jer su glađu najviše pogođeni oni koji imaju drugačiju boju kože od njihove.
Nakon desetak minuta razgovora koji je Marija Antić vodila sa Gujonom, usledila je, najblaže rečeno, poplava iracionalnosti i izliva gneva što ga je novinarka uopšte pitala bilo šta izvan okvira njegovog humanitarnog rada. Da pojasnim: niko nije pokušao da ospori činjenice koje su u tom razgovoru isplivale, već ljudi besne i ljute se što je Marija Antić odbila da te činjenice gurne pod tepih i napravi se luda kao da ne postoje. I šta sad imamo? Stotine i stotine komentara, od kojih su neki čak i otvorene pretnje novinarki koja je radila ono što joj je posao – postavljala pitanja.
U moru gadosti napisanih na račun Marije Antić, jedna mi nikako ne izlazi iz glave: „Koliko je kurčeva ova popušila da dođe ovde gde jeste?“ Na prvi pogled, ništa posebno, načitali smo se ovakvih splačina onoliko. Međutim, u tom jednom, bednom komentaru leži sva suština gneva koji se sručio na Mariju Antić. Taj je komentar odvratan, prostački i bez ikakvog sadržaja i suštine, sveden na praznu ljušturu želje da se jedna žena ponizi do kraja, da joj se ospore sve sposobnosti i kvaliteti. Da se sve što je postigla svede na nulu i da se dodatno potcrta činom koji je stavlja u potpuno pasivan, klečeći položaj, zahvaljujući kom je, je li, neko rešio da je pusti pred kamere.
Koliko je ovo društvo spremno da žmuri pred istinom i koliko se ne stidi toga, sažeto je u jednom drugom komentaru, ostavljenom na Fejsbuk stranici Televizije N1, nakon saopštenja ove kuće povodom napada na Mariju Antić. Izvesna komentatorka istresla je kako N1 treba da se opameti, jer eto, iz komentara na Fejsbuku se vidi da ih niko ne podržava. Istina, ispod tog posta svi komentari su isključivo bili napadi na ovu kuću i njihovu novinarku. Ali, šta to menja po pitanju istine o političkom delovanju Arnoa Gujona? Hoće li od toga biti manje rasista? Da li komentari podrške koje dobija mogu da legitimišu njegov rasizam i naprasno ga učine nečim prihvatljivim? E pa ne mogu, ne, dokle god postoje profesionalni i savesni novinari poput Marije Antić, pa šta košta da košta.